Ova naša velika umetnička zajednica nastala je u vreme jednog jasno polarizovanog sveta, podeljenog jednostavno na istok i zapad. Ta podela, gledana iz neke centralne tačke smeštene u Evro-pi i naslonjene na vrednosti evropske baštine, budila je one idealističke težnje kojima su umetnici uvek skloniji od drugih, a to su otopljavanje odnosa, smanjenje tenzija, a sve u ime novih narašta-ja, njihove budućnosti i dobrobiti, u krajnjoj liniji u ime dobrobiti sveta.
Svet nije više tako jednostavno crno-belo podeljen, a ni centralno mesto više nije samo jedno, ono se šeta i izmešta prema potrebi. Međutim, ono što ostaje večno su nove generacije dece koje ne poznaju prethodno. Njihov svet je sada i ovde, i ukoliko im ne nudimo vredna i nadah-njujuća iskustva, ne upućujemo ih da budu sa-osećajni i humani, ne bogatimo im maštu i ne budimo radoznalost, i ne gajimo ih kao nosioce vatre univerzalnih vrednosti, neće nam biti potrebna pretnja od „mislećih“ mašina i veštačke inteligencije, već ćemo se kao ljudska bića pre-tvoriti u sivu masu kojom neko drugi upravlja i odlučuje za njega. Zato su posebno dragoceni ovi dani kada ćemo se kao zajednica okupiti da, kroz umetnost, prijateljstvo i posvećenost, ne-gujemo individualnost, ističemo misleće ljude i humane vrednosti.
Kada sam 2005. prvi put učestovala na Kongreu ASSITEJ-a u Montrealu, preda mnom se otvorio čitav svet. Osvestila sam da su sve što sam, prateći svoj umetnički instinkt, radila sa mladima u jednom zatvorenom prostoru, izolovanom od čitavog sveta, tokom devedestih, u vremenu nemilom i nedragom i krajnje neizvesnom za mlade naraštaje, radile istovremeno moje divne kolege umetnici širom sveta. To je za mene bila istinska prekretnica u razumevanju moći umetnosti.
Počesto i danas radimo u isto tako bremenitim vremenima, a ta naizgled krhka, a zapravo tako moćna, umetnost glavno nam je oružje u savremenom trenutku u kom su nesigurnost, strah i mani-pulacija veoma često početno okruženje za mlade naraštaje. Moramo međutim da omogućimo da se njihov glas čuje i da budu vidljivi kao nada, kao svetlo, kao esencija za opstanak civilizacije.
Moja je velika radost što se san o tome da ugostimo sve vas iz sveta i ohrabrimo sve u našoj zemlji i okruženju da ne posustanu u onome što se zove kultura za decu i mlade, koja je tako krhka i toliko moćna u isti čas, najzad ostvaruje.
Diana Kržanić Tepavac,
Predsednica Izvršnog odbora Nacionalnog saveza pozorišta za decu i mlade ASSITEJ-a Srbije “Prekretnica’’
